Kada govorimo o traumi iz detinjstva, mnogi ljudi odmah pomisle na velike, očigledne događaje kao što su fizičko nasilje, ozbiljno zanemarivanje ili teške životne okolnosti. Ipak, trauma nije uvek nešto što se lako prepozna.
Nekada je to upravo ono što je nedostajalo: sigurnost, emocionalna podrška, osećaj da smo viđeni i važni.
Mnogi odrasli koji dolaze na psihoterapiju kažu:
„Ne znam šta nije u redu sa mnom”,
„Previše sam osetljiv/a” ili
„Verovatno preterujem”.
A ipak, iza tih rečenica često stoje rana iskustva koja su ostavila trag.
Trauma nije samo ono što se dogodilo – već i ono što je nedostajalo
Trauma iz detinjstva može nastati zbog iskustava koja su bila previše bolna, zastrašujuća ili zbunjujuća za dete. Ali može nastati i kada dete nije dobilo ono što mu je bilo potrebno.
Zato često pravimo razliku između:
Zlostavljanja
To je nešto što se detetu dogodilo – emocionalno, fizičko ili seksualno povređivanje.
Zanemarivanja
To je ono što nije postojalo, a bilo je potrebno: zaštita, emocionalna dostupnost, uteha, stabilnost ili osećaj sigurnosti.
Emocionalno nasilje – nevidljiva rana
Mnogi ljudi lakše prepoznaju fizičko nasilje nego emocionalno. Ipak, emocionalno povređivanje može ostaviti duboke posledice koje traju decenijama.
Emocionalno nasilje može uključivati:
– ponižavanje
– omalovažavanje
– stalnu kritiku
– zastrašivanje
– ismevanje pod izgovorom „šale”
– ignorisanje detetovih emocija
– poruke poput: „Previše si osetljiv/a”, „Izmišljaš”, „To se nije dogodilo”
Kada dete stalno dobija poruku da ne može da veruje svojim osećanjima ili sećanjima, može odrasti sa dubokom sumnjom u sebe.
Emocionalno zanemarivanje – kada niko ne vidi kako se osećaš
Jedna od često neprepoznatih rana jeste emocionalno zanemarivanje u detinjstvu.
To ne znači nužno da roditelji nisu voleli dete. Nekada su i sami bili preplavljeni, umorni, emocionalno nedostupni ili nisu znali drugačije.
Emocionalno zanemarivanje se događa kada detetove emocije nisu primećene ili podržane.
Na primer:
– dete je tužno, a dobije poruku da „nije to ništa”
– dete je uplašeno, a očekuje se da bude „jako”
– dete nema prostor da izrazi bes, tugu ili strah
Takva deca često odrastu u odrasle osobe koje teško prepoznaju svoje potrebe, osećaju krivicu kada traže podršku ili imaju utisak da „moraju sve same”.
Zašto je nekima teško da prepoznaju traumu?
Mnogi ljudi umanjuju ono što su prošli.
Često čujem rečenice poput:
„Nije bilo toliko strašno.”
„Drugi su imali gore.”
„Moji roditelji su dali sve od sebe.”
I sve to može biti istina – a da istovremeno postoji i bol.
U porodicama koje nisu bile emocionalno sigurne, dete često nauči da preispituje sebe umesto okolnosti u kojima je odrastalo. Tako nastaje unutrašnji glas koji govori: „Sa mnom nešto nije u redu.”
Kada roditelj ne vidi dete kakvo jeste
U psihoterapiji postoji pojam koji opisuje situaciju kada roditelj ne uspeva da se emocionalno „uskladi” sa detetom.
To može izgledati ovako:
– roditelj ne primećuje kako se dete zaista oseća
– očekuje da dete bude drugačije
– pokušava da oblikuje dete prema svojim potrebama ili očekivanjima
Tada dete može odrastati sa osećajem:
„Niko me zapravo ne razume.”
„Moram da budem drugačiji/a da bih bio/la voljen/a.”
Da li je jedna trauma „gora” od druge?
Ljudi često upoređuju svoju bol sa tuđom.
Ali trauma nije takmičenje.
Nije potrebno da „dokažete” da vam je bilo dovoljno teško da biste zaslužili podršku ili razumevanje.
Ono što vas je povredilo – važno je upravo zato što je ostavilo trag u vama.
A tragovi traume ne vide se uvek spolja. Nekada se pojavljuju kroz:
– anksioznost
– teškoće u odnosima
– osećaj manje vrednosti
– teško postavljanje granica
– preteranu odgovornost za druge
– osećaj krivice ili stida
Za kraj
Možda nikada nećemo promeniti ono što se dogodilo. Ali možemo početi da razumemo kako su rana iskustva oblikovala način na koji danas živimo, volimo i odnosimo se prema sebi.
Prepoznavanje bola nije izdaja porodice. To je često prvi korak ka većem razumevanju sebe.
Ako ste se prepoznali u nekim delovima ovog teksta, možda nije pitanje „Šta nije u redu sa mnom?” već:
„Šta mi se dogodilo – i kako mogu nežnije da budem uz sebe danas?”
